Хришћански пост

Преузето са сајта Српске Патријаршије http://www.spc.rs/sr/hriscanski_post

Живот сваког православног хришћанина треба да буде подвижнички. Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима веома важно место и без њега нема напретка у ниједној хришћанској врлини. У давној прошлости, појам поста обухватао је потпуно уздржавање од било какве хране, да би касније попримио смисао уздржавања од једне врсте хране која се назива „мрсном“, тј. оном која у себи садржи масноће животињског порекла, али, у одређеним периодима и од хране која је спремана на биљним масноћама. Тако у чисто посну храну спадају: хлеб, поврће, воће и разни други плодови. Посебну врсту поста представља „сухоједење“, које подразумева употребу само некуване, дакле суве посне хране.

На пост наилазимо у многим религијама, мада он једино у православном хришћанском предању добија свој пуни духовни смисао и не односи се само на телесно уздржање већ подразумева и труд душе у врлинама. Пост је постојао и у старозаветној Цркви и њиме се изражавало обраћење човека Богу, његова скрушеност и покајање. Постом се човек смирава пред својим Творцем. Телесни труд поста духовно припрема душу да молитвом затражи помоћ од Бога. Божја заповест о посту дата је још праоцу Адаму у рају. Тек када је прекршио заповест поста, Адам је пао у сластољубље и гордост. Стога је заповест о посту саставни део Закона који је Господ преко пророка Мојсија предао јеврејском народу. Постило се у свакој невољи и тузи, при ратној опасности и страдању, увек када је требало измолити Божју милост. Још нас древни пророци уче да је Богу угодан само онај телесни пост који је праћен уздржавањем од сваког злог дела, речи и мисли. Много је примера богоугодног поста и у Новом Завету. Сам Господ Исус Христос пости 40 дана и ноћи пре почетка своје проповеди о доласку Царства Небескога. Господ нас учи да постимо тајно, без лицемерја, за разлику од фарисеја који су својим јавним постом желели да стекну људску славу.

Смисао поста

Основни циљ поста јесте очишћење душе и тела од телесних и душевних страсти, као и прослављење Бога и његових светих. Прави пост, дакле, има две стране, телесну и духовну и састоји се како у уздржању од мрсне хране тако и у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела, умножавању молитава, доброчинстава и вршењу свих еванђелских врлина. Стога свети Василије опомиње: „Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела.“ Пост обуздава сластољубље и стомакоугађање. Међутим, он истовремено ослобађа човека од тираније душевних страсти и рђавих помисли. Њиме се чисти човеков ум и узводи ка небесима. Немогућа је чиста и сабрана молитва и стицање било које хришћанске врлине без душевног и телесног поста. Ипак, најважнији циљ поста јесте да уз његову помоћ стекнемо заједницу са живим Богом. Без душевне чистоте која се између осталог постиже и редовним постом не можено да се приближимо Богу и задобијемо чисту молитву, те тако постанемо заједничари Божје благодати.
Ево како нас св. Јован Златоусти учи шта је истински пост: „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.“

Свети Фотије патријарх цариградски каже: „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама.“

Пост је нераскидиво повезан са милостињом и зато нас стари хришћански писци уче да вишак новца који уштдимо на умереној исхрани у преиоду поста можемо да уделимо као милостињу сиромашним и болесним те тако ускративш и сувишно телу дарујемо потребно души.

У време поста потребно је да више хранимо своју душу молитвом и речју Божјом него ли своје тело храном и телесним уживањима. Господ нас учи у Еванђељу да се зли духови изгоне једино постом и молитвом. Зато и Црква у време постова подстиче своје вернике на усрднију молитву како у храмовима, тако и у личним молитвама код куће. Није довољно постити само делима и речју, већ и мислима. Каква нам је корист од нечистих дела када о њима страсно маштамо и наслађујемо се. Малитва уз телесни пост најјаче је оружје за борбу против страсних помисли и маштарија. У време поста верници би требали да избеговају свако славље и забаву, а супружници и телесно општење. У посту се не обављају венчања, а добро је у том периоду максимално смањити и гледање телевизара и радија и то време искористити у читању Светош Писма и других верских књига.

Пост средом и петком

Среда и петак су се од најранијих дана сматрали данима посвећиним посту и молитви. Ови се дани посте током целе године, осим у периодима тзв. Трапавих недеља о којима се говори у наставку текста. Пост средом је одређен у знак сећања на Јудину издају Господа Христа, док петком постимо јер је Господ тога дана разапет на крсту. Непоштовање ових посних дана се осуђује 69 каноном св. Апостола. Од старине ови посни дани се посте „на води“, дакле и без употребе уља. Када у ове дане падне празник са црвеним словом или светитељ чије је име у календару одштампано маснијом бојом, дозвољена је употреба уља и вина. Ови дани се могу постити на уљу и у случају телесне слабости. Што се тиче духовног поста, средом и петком треба се више и усрдније молити, посебно читајући оне главе Св. Писма које се односе на издају Христа, његово суђење и распеће.

ЧЕТИРИ ВЕЛИКА ГОДИШЊА ПОСТА

1. Велики пост:
Велики пост је најважнији посни период у току године. Његов основни задатак јесте да нас телесно и душевно припреми за празник Васкрсења Христовог. То је уједно и најстрожији пост Цркве и обавезан је за све хришћане. У време овога поста уздржавамо се од меса, јаја, сира, млека, дакле хране са животињским масноћама. Вино у уље дозвољени су само суботом и недељем, али и на дан св. четрдесеторице мученика, док се риба може користити само на Благовести и Цвети. Свим осталим данима пости се „на води“, а поготово строго средом и петком. По слабости се у недељне дане осим среде и петка може разрешити уље, али са посебним благословом духовника или парохијског свештеника. Прва три дана прве недеље Великог поста од старине се посте посебно строго. То исто вреди за последњу недељу поста коју постимо „на води“, осим Велики Четвртак на који разрешавамо на уље и вино. На Велики Петак се уздржавамо од јела и пића све до изношења плаштанице, дакле до 3 сата поподне, после чега се узима лаган оброк „на води“. Такође строго постимо и Велику Суботу као једину посну суботу у току године.
2. Божићни пост
Следећи дужи период поста у години је Божићни пост који такође траје четрдесет дана, али није тако строг као Велики Пост. Почиње 15/28 новембра, а завршава 24. децембра/6. јануара. У току целог овога поста не једемо месо, бели мрс и јаја. Уље и вино су дозвољени свим данима осим среде и петка који се посте „на води“. Риба се једе сваке суботе и недеље као и на Ваведење Пресвете Богорадице, чак и ако празник падне у среду или петак. Последња недеља Божићног поста пости се строжије, без употребе рибе, а по могућности „на води“. На Бадњи дан се не употребљава ни уље ни вино, већ се обавезно пости „на води“. Веома је важно да православни хришћани који живе у земљама у којима се новогодишњи празници славе по новом календару и падају у време Божићног поста, не прекидају пост, већ да Нову Годину прослављају када она дође по православном календару, поштујући традицију својих предака и црквена правила.
3. Пост св. Апостола
Пост светих Апостола траје од Недеље свих светих до празника св. Апостола Петра и Павла 28. јуна/12. јула. Његова дужина трајања зависи од пасхалног и пентикосталног циклуса на који се надовезује почетак поста. Овај пост сличан је Божићном, мада нешто блажи. За време његовог трајања не једе се месо, бели мрс и јаја. Риба, вино и уље се једу сваки дан осим, наравно, среде и петка који се посте „на води“. Дан уочи Петровдана се такође строго пости, осим ако падне у суботу или недељу, када је дозвољена употреба уља. На дан Рођења Св. Јована Крститеља једемо рибу, иако падне у среду или петак. Уколико Петровдан падне у среду или петак, тога дана не мрсимо већ једемо рибу, вино и уље.
4. Госпојински пост
Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје само 15 дана, од 1/14 августа до 28/15 августа. Он је посвећен духовној припреми уочи празника Успења Пресвете Богородице. Овај пост је строжији од божићног и апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост, све дане „на води“, осим суботе и недеље када је дозвољено уље и вино. Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак, не мрсимо већ и тада једемо рибу, вино и уље. У нашем народу постоји обичај да се младо грожђе не једе до Преображења Господњег, јер се тога дана у црквама благосиља грожђе и дели се народу.

ЈЕДНОДНЕВНИ ПОСТОВИ У ТОКУ ГОДИНЕ:

1. Крстовдан, 5/18. јануар, уочи Богојављења:
Овај дан строго постимо по могућности на „сухоједењу“, осим ако падне у суботу или недељу, када разрешавамо „на уље“. Овим постом се припремамо за празник Богојављења и за пијење богојављенске водице.
2. Воздвиженије Часнога Крста, 14/27. септембра:
Пости се исто као и Крстовдан.
3. Усековање главе Св. Претече, 29. августа/11. септембра:
У част св. Јована Претече и његовог мученичког страдања; овај пост се пости као и ова претходна два дана, осим ако празник падне у суботу или недељу, када једемо уље и вино. У нашем народу постоји благочестиви обичај да се на овај дан нашта не једе из тањира и да се избегава храна и плодови црвене боје, у знак сећања на погубљење св. Претече коме је глава одрубљена и донесена Иродијади на тањиру.

Пост се може држати у току године и у неким другим посебним приликама:

1. У случајевима рата, катаклизми и великог страдања епископ може да наложи пост народу како би се тиме умилостивио Бог.
2. Духовник може да својој духовној деци наложи пост као епитимију из разних разлога.
3. Свети оци саветују пост од пар дана пред крштење, јелеосвећење, свету тајну брака или рукоположење свештеника.
4. У Православној цркви је уобичајен пост пре свете тајне евхаристије, тј. светог причешћа. Обавезно је да се сваки хришћанин који се спрема за свето причешће уздржава од хране, пића, употребе дувана и телесног општења од поноћи претходног дана. Вече уочи св. причешћа треба провести молитвено и у читању Св. Писма и других духовних књига, како бисмо се што потпуније припремили за примање светих тајни. Што се тиче вишедневног поста пред свето причешће, његова дужина и строгост зависе од благослова духовника или парохијског свештеника. Онима који редовно посте све црквене постове по типику и редовно се исповедају, духовници често не одређују дужи период поста пред свето причешће као обавезу. Међутим, пошто највећи број верника наше Цркве не држи редовно и правилно по типику црквене постове и редовно се не исповеда, Црква одређује један строжији период поста „на води“, дакле без употребе уља и алкохола, у трајању до 7 дана пред свето причешће као и обавезну исповест.

ПЕРИОДИ РАЗРЕШЕЊА ПОСТА – ТРАПАВЕ СЕДМИЦЕ

Трапаве седмице су периоди у које Црква разрешава употребу свих врста хране, чак и средом и петком. На тај начин се изражава празнични карактер ових перода који обавезно следе ведиким празницима.

1. Дванаестодневница је период између два велика непокретна празника, Божића и Богојављења. У све дане овог периода, осим, свакако, Крстовдана када се строго пости, дозвољена је употреба свих врста хране.
2. Светла седмица је период који траје од Васкрса до Томине недеље. Цела ова седмица је празничног карактера. У ове дане је строго забрањен пост. Поред тога у целом периоду Педесетнице, дакле од Васкрса па до Духова забрањен је строги пост „на води“. Ипак среда и петак се не мрсе већ се у те дане може јести вино и уље, а у Среду Преполовљења и Среду Оданија Пасхе и риба.
3. Духовска седмица која траје од празника Духова до Свих Светих и у те дане је дозвољена употреба свих врста јестива, чак и средом и петком због празничног духовданског карактера ове седмице. У периоде разрешења поста можемо условно да убројимо и прве три седмице Триода, дакле, три недеље пре почетко Великог Поста. У току ових седмица се постепено припремамо за Велики пост.
* Прве седмице, блуднога сина, имамо разрешење на сва јестива, чак и средом и петком.
* Друге, месопусне седмице, мрсимо свим данима осим среде и петка када држимо пост „на води“. На крају ове друге недеље падају тзв. Месне покладе када престајемо да једемо месо и не употребљавамо га више све до Васкрса.
* Трећа, сиропусна недеља, је исто тако припремног карактера и у те дане забрањено је једење меса. У току целе ове недеље можемо да једемо рибу, бели мрс и јаја и на дан уочи почетка Великог поста имамо Беле покладе, после чега почиње период поста.

Веома је важно да православни хришћани редовно посте своје славе које падају у посне периоде, као што је нпр. Св. Никола и др. Спремање ових слава на мрсној храни и уз недолично и разуздано весеље сматра се грехом и тиме уместо да светитељу укажемо част и поштовање навлачимо на себе Божји гнев.

Зато, браћо хришћани редовно држимо свети пост. Он ће нам донети много добра и привући ће Божји благослов на наше домове и породице. Бог ће тешко услишити наше молитве уколико их не потпомогнемо својим властитим трудом у посту,               молитви и светим врлинама. Не заборавимо, Господу није потребан наш пост и         гладовање, већ нама самима како би наша срца омекшала, скрушила се и смирила пред Богом и постала способна да приме Божју благодат и помоћ. Постом изражавамо и своју љубав и веру у Господа, јер само оној који поштује све Господње заповести има истинску љубав према своме Творцу. А, заповест о посту једна је од најважнијих Господњих заповести. Не обраћајмо пажњу на оне који доконо говоре да „грех не улази на уста“. Грех непоштовања поста не лежи у самој храни коју са благодарношћу узимамо, већ и у дрском гажењу заповести Господње о посту и црквених правила која су по надахнућу Светог Духа прописали богоносни оци, светитељи Цркве Христове, и оставили их нама као вечни аманет и незаблудиви пут духовног усавршавања .

Advertisements

Десет Божјих заповести

Св. Пророк Мојсије (око 14 века пре Христа)  је добио десет Божијих заповести на Синајској гори.                                                                                                                   

По садржају су подељене на два дела:

а) заповести које говоре о Богопоштовању (првих четири)

б) заповести које говоре и поштовању другог човека (преосталих шест заповести)

1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене.
2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се калањати нити им служити.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.
4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и обави све послове             своје,а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
6. Не убиј.
7. Не чини прељубе.
8. Не укради.
9. Не сведочи лажно на ближњега свога.
10. Не пожели ништа што је туђе.

 

 

Свете Тајне

Свете Тајне

 

Свете Тајне су виљиве свештене радње преко којих нам се даје невидљива благодат Божија.Преко њих се остварује сусрет између Бога и човека, при чему нас благодат Божија која силази нас оживљава, обоготворава и припрема за вечни живот. У пуном значењу  више представљају вид јединствене Тајне Цркве, преко које Бог даје предокус будућег Царства Божијег, избављајући човека од греха и смрти.

Свете тајне као символи будућег Царства

Свете Тајне се у богословљу означавају као символи објаве будућег Царства Божијег, а под тиме се мисли на њихово деловање и преображај које врше у духовном животу. Материју је Бог створио и она поседује могућност преображаја, посредством којег човек може остварити заједницу са Богом. У Светим Тајнама се користи материја: вода, уље, вино, хлеб –да би се објавило истинско значење материје и целе творевине.Притом је важна улога Духа Светога, који има приликом вршења обреда конститутивно дејство. Свет Дух приликом призива даје освећујућу силу материји, при чему се материја преображава при сједињењу са Светим Духом. По учењу Цркве, Бог је тај који дела преко служитеља-  Божији дарови нису последица свештеничке врлине; они су дејство благодати.. Када свештеник крштава, он није тај који крштава, већ је Бог тај који обухвата твоју главу са Његовом невидљивом силом“, речи су Св. Јована Златоустог. Стога Свете тајне у себи садрже символ будућег Царства и присуство Божије.

Број Светих Тајни

Свети оци се нису бавили одређеним бројем Светих Тајни, нити поделом на Свете Тајне и друге обреде, да би вероватно касније Византинци лако прихватили учење о седам Светих тајни услед средњовековне засењености симболиком бројева, посебно услед броја седам који је означавао број испуњења (као нпр: Седам Васељенских сабора). Број седам је одувек на Истоку имао значење испуњења те је због тога играо велику улогу у символици.

Имамо седам Светих Тајни                               

Крштење                                                     

Миропомазање

Исповест

Причешће

Брак

Свештенство

Јелеосвећење

 

 

Круг Светих тајни се усредсређује на поједине моменте у животу сваког појединца. Тачније Црква прати свога верника кроз животне циклусе: рођењу – крштење, зрелости и заснивању породице – брак, али и у тешким моментима као што су болест или пак очају услед одређеног грешног поступка – преко исповести. Свете тајне преко својих чинова дају битне поруке верницима који их примају, тако да можемо говорити и о дидактичком карактеру самих тајни. Та символика је везана не само за морална начела хришћанства, већ и за путовођење кроз живот у овом свету. Преко Крштења- човек постаје члан Цркве и рађа се за нов живот-што значи да свој живот треба усагласити у складу са моралним начелима хришћанства. Миропомазање му указује да треба константо радити на духовном и уопште целокупном свом психофизичком развоју, Исповест- да треба да се не само покаје за своја дела, већ и да их исправи и да елиминише своје лоше пориве, Причешће- да је битна исправна заједница са Богом, Брак-  преко венаца који се стављају на младенце означава да  брачна заједница представља подвиг мучеништва, тј. одрицања сопственога егоизма и усаглашавање вољи другога, Свештенство- улогу учења, бриге и старања о вернима, јелеосвећење=духовно исцељење- преко духовног растерећења човек може постићи оздрављење или ако не може барем доживети окрепљење или растерећење у тешком стању своје болести.   Наравно све ово није могуће уколико верник не каже судбоносно амин у свом животу чиме до краја треба приказати вољу за преображајем у свом животу.

 

Teд Петерс – Теологија и наука – где смо данас?

 Чланак преузет са сајта http://www.earthisnotflat.com/2009/10/ted_peters_teologija_i_nauka_gde_smo_part_1/  од аутора Дејана Николића 

У наставку доносимо превод првог дела текста Ted Peters, Theology and Science: Where Are We?, Zygon, Vol. 31, бр. 2 (јун 1996), стр. 323-343. У овом делу, аутор нуди типологију односа теологије и науке. У другом делу, који ће се ускоро наћи на овом сајту, представљени су радови најугледнијих научника у области теологије и науке. Библиографске белешке дате у овом делу односе се на цео текст.

“Нова жестока битка религије и науке“ – отпочео је New York Times свој ударни чланак о бесмисленом супротстављању црквених лидера проналасцима у области генетике и биотехнологије (Andrews 1995, 1). Овде треба обратити пажњу на две ствари. Прво, однос науке и религије је вест за насловну страну. Друго, тај однос је описан помоћу војне метафоре, као рат. Метафора рата вероватно одражава образац који нам је донео A. D. White, у својој озлоглашеној књизи, Историја рата науке против теологије. Да ли овај модел сталног ратног стања, са сталном спремношћу за „страствену нову битку“ тачно описује тренутни однос између религијске мисли и природних наука? Не. Не сасвим.

Револуција је у току, револуција која читавој ствари даје додатну сложеност и мноштво нијанси тако да је погрешно науку и теологију видети једино као озбиљне непријатеље. Револуцију покреће неочекивани и запањујући интелектуални тренд – поновно постављање питања о Богу у сфери научних дискусија о природноме свету. Постављање теолошких питања унутар научничког табора не уклапа се у модел рата.

Штавише, ни пререволуционарно стање из кога полако излазимо не треба описивати искључиво као стање непрестаног рата. Пре би га требало описати као стање примирја – деценијама је наша радна хипотеза била да оштром границом треба оделити оно што о природноме свету знамо путем науке од онога што религијски мислиоци говоре о трансцендентној стварности, Богу.
Од просветитељства наовамо углавном се подразумевало да ово двоје представља два одвојена домена људског сазнања. Подигли смо висок зид поделе између цркве и лабораторије. Па ипак, како револуција отпочиње, све већи број људи у прављењу таквог зида види велику несрећу. То је несрећа јер сви знамо да постоји само једна стварност. Дакле, пре или касније ћемо постати незадовољни због тога што смо наше разлике положили у изоловане гетое знања.

Пререволуционарни сепаратисти и револуционарни научници представљају само два делића читаве слике. Постоји још једна група тихих револуционара који су, почев од шездесетих година двадесетог века, тражили паралеле, додирне тачке, моменте сагласности, преклапања, преливања и мешања. Њихова нова научна дисциплина, која је за сада без посебног назива, проучава достигнућа у природним наукама – нарочито у физици и биологији – и укључује се у студиозно разматрање различитих момената хришћанског учења. Научници и теолози су ангажовани на послу трагања за узајамним разумевањем. Није реч само о тражењу заједничког подручја истраживања. Они не теже само да приближе два одвојена подручја истраживања. Напротив, научници и теолози за циљ имају увећање знања, стварни напредак у људском разумевању стварности. Док се не смисли неко боље име, ову нову активност зваћемо Теологија и наука.

У овом чланку ћемо укратко описати осам различитих схватања односа између науке и религије. Поменућу да је у академским круговима доминантно гледиште оно које ја називам „теогија двају језика“ (примирје путем раздвајања), али ћу отићи и даље како бих показао да нас померање граница одводи у правцу хипотетичке сагласности. Онда ћу се окренути централном методолошком питању, тј. класичном проблему односа вере и разума. Не супротстављајући оштро оно што можемо знати вером ономе што можемо знати разумом, данашњи учењаци попут Nancy Murphy и Wentzel van Huyssteen-а до краја наглашавају преклапање између ове две врсте знања. Успут ћу дати неколико напомена и о раду неколицине најзначајнијих научника на подручју теологије и природних наука: Ian Barbour-a, Philip Clayton-a, Paul Davies-a, Willem Drees-a, Langdon Gilkey-a, Philip Hfner-a, Nancy Murphy, Wolfhart Pannenberg-a, Arthur Peacocke-a, John Polkinghorne-a, Robert John Russell-a, Thomas Torrance-a и Wentzel van Huyssteen-a. Рад ћу закључити сопственим запажањима у вези са ваљаношћу модела хипотетичке сагласности и у вези са вредношћу стварања теолошке интерпретације науке како бисмо природни свет могли видети као Божју творевину.

Осам начина поимања односа теологије и науке

Не гледају сви на однос између теологије и науке на исти начин. Ако бисмо метафору рата проширили, могли бисмо видети да тај однос варира од борбе на живот и смрт па до несигурног примирја.

1. Сцијентизам (Scientism). Понекад се још назива и „натурализам“ или „научни материјализам“ или „секуларни хуманизам“. Он објављује рат у коме потпуну победу односи једна страна. Сцијентизам, као и други „…изми“, јесте једна идеологија, у овом случају заснована на претпоставци да наука пружа човеку сво знање које он уопште може имати. Постоји само једна стварност, природна, а наука има монопол на знање које можемо имати о природи (Gilkey 1993). Религија, која тврди да пружа знање о натприродним стварима, пружа уствари само лажно знање, тј. лажне утиске у вези са непостојећим измишљеним стварима.

Пре неколико деценија британски филозоф и атеиста Bertrand Russell поручио је аудиторијуму BBC-а да „оно што наука не може да нам каже, то људски род не може ни знати“. Средином двадесетог века, астроном Fred Hoyle тврдио је да су јеврејска и хришћанска религија постале превазиђене и застареле са развојем модерне науке. Он је религијско понашање објашњавао као ескапистичко и сматрао је да религију практикују људи који имају потребу за илузорним осећањем сигурности пред тајнама космоса (Hoyle 1950).

У скорије време, физичари Stephen Hawking и Carl Sagan су се удружили да би устврдили како космос представља све што је икада постојало и што ће икада постојати и да се са почетком Великог Праска није одиграо никакав апсолутни почетак. Зашто нема почетка? Кажемо ли да је било апсолутног почетка, време би имало границу; а иза ове границе могли бисмо назрети неку трансценденту стварност, попут Бога Творца. То је, међутим, недопустиво за сцијентизам. Зато, описујући космос као временски у себи садржан, Sagan је у свом уводу у Hawking-oву Кратку повест о времену могао одлучно говорити о „одсуству Бога“ на темељу тврдње да „нема ничега што би Творац могао радити“ (Hawking 1988; такође Sagan 1980; Crick 1994). Дакле, у рату између науке и теологије, сцијентизам захтева потпуно елиминисање противника.

2. Научни империјализам (Scientific imperialism). Овај приступ у ствари представља један мало другачији облик сцијентизма. Уместо потпуног елиминисања противника, научни империјализам тежи освајању територије коју формално поседује теологија и тежи да ту територију представи као своју сопствену. Док је сцијентизам атеистички, научни империјализам потврђује постојање нечег божанског али тврди да знање о божанском долази из научног истраживања, а не из религиозног откровења. „Наука је заиста напредовала до тачке када нова физика може озбиљно дотаћи она питања која су раније припадала области религије“, пише Paul Davies (Davies 1983). Физичар Frank Tipler, тврдећи да квантна теорија у комбинацији са теоријом Великог Праска и термодинамиком може пружити боље објашњење будућег васкрсења мртвих него што је то чинило хришћанство, сматра да теологија треба да постане једна грана физике (Tipler 1994).

3. Црквени ауторитаризам (Ecclesiastical Authoritarianism). Неки у римокатоличкој традицији који науку и сцијентизам виде као претњу прибегавају одбрамбеној тактици која се може назвати црквеним ауторитаризмом. Под претпоставком да се пут ка истини одвија у два нивоа – тј. природном разуму следи Божанско откровење – они теолошкој догми дају ауторитет над науком, због тога што је догма заснована на Божјем откровењу. Године 1864. папа Пије IX је објавио своју енциклику под називом Силабус грешака, у којој се под тачком 57 тврди да је грешка мислити да се наука и филозофија могу изузети од црквеног ауторитета. Сто година касније Други ватикански концил потписао је предају проглашавајући природне науке слободним од црквеног ауторитета, називајући их овога пута „аутономним“ дисциплинама (Gaudium et Spes: 59). Папа Јован Павле II, који је показао озбиљно интересовање за подстицање дијалога између теологије и природних наука, преговараће о новом миру између вере и разума (Russell et al. 1990).

4. Научни креационизам (Scientific creationism). Понекад називан и „креационистичка наука“, научни креационизам није протестантска верзија црквеног ауторитаризма, како то многи погрешно мисле. Јасно је да су преци данашњег научног креационизма били фундаменталисти, а фундаментализам се позивао на ауторитет Библије на начин који је био паралелан римокатоличком позивању на црквени ауторитет. Па ипак, постоји јасна разлика између фундаменталистичког ауторитаризма и савремене креационистичке науке. Данашњи креационистички научници желе да се за своју ствар изборе у арени науке, не на пољу ауторитета Библије. Они полазе од претпоставке да библијска истина и научна истина спадају у исти домен. У случају да дође до неслагања између неког научног става и неког религијског става, онда, по њима, имамо неслагање између две научне теорије. Креационисти тврде да књига Постања и сама представља једну научну теорију која нам говори о томе како је свет физички створен: Бог је фиксирао одређени коначни број врста (species) организама у тренутку првобитног стварања. Оне не еволуирају. Геолошке и биолошке чињенице сведоче о библијској истини, тврде креационисти.
Што се тиче теолошки обавезујућих истина, научни креационисти углавном заступају: а) стварање света ни из чега; б) недовољност мутација и природног одабирања за објашњење процеса еволуције; ц) стабилност постојећих врста и немогућност да једна врста еволуира у другу; д) засебно порекло мајмуна и људи; е) катастрофизам којим објашњавају одређене геолошке формације, нпр. Потоп објашњава зашто се фосилни остаци морских оганизама појављују на планинама; и ф) релативно скори настанак Земље, пре 6 до 10 хиљада година (Gish 1973; Timm 1989).

Научници који заступају гледишта званичне науке најчешће покушавају да остваре брзу победу над креционистима тиме што једноставно одбацују њихова мишљења. Stephen Jay Gould, живописни палеонтолог са Харварда, каже да је и сам термин научни креационизам бесмислен и у себи противуречан (Gould 1983). Иако се чини да је битка између научник креациониста и званичне науке рат до потпуног уништења, ипак то није случај. Креационисти, од којих су многи активни научници, виде себе као војнике у армији науке (Gilkey 1993).

5. Теорија двају језика (Two-Language Theory). Теорија двају језика поштује суверене територије како науке тако и теологије. Неки је – између осталог и због тога што је заступана од стране врло угледних људи из обе области – виде као начин за успостављање примирја које ће прерасти у трајни мир. Albert Einstein – који је остао запамћен и по својој изреци да је „наука без религије хрома, a религија без науке слепа“ – правио је разлику између језика чињеница и језика вредности. „Наука може једино говорити о ономе што јесте, али не и о ономе што би требало да буде,“ рекао је једном приликом својим слушаоцима на Принстону; „религија се, с друге стране, бави једино вредновањем људских мисли и дела.“ Треба обратити пажњу на реч „једино“. Сваки језик је ограничен на свој сопствени домен.
Неоортодоксни теолог Langdon Gilkey дуго је заступао приступ двају језика. Наука се, каже он, бави само објактивним и јавним сазнавањем непосредних (proximate) узрока, док се религија са својим теолошким изразом бави егзистенцијалним или личним познањем крајњег (ultimate) узрока. Наука пита Како?, док религија пита Зашто? (Gilkey 1985). Оно што је за Gilkey-a циљ, наравно, јесте да једна личност буде грађанин двеју земаља – тј. да може прихватити и хришћанску веру и научни метод без конфликта. Говорити оба језика значи бити билингвалан, а билингвални интелектуалци могу да раде у миру један са другим.

Савремену теорију двају језика која описује однос између науке и теологије не би требало мешати са премодерним концептом двеју књига. За мислиоце средњега века Божје откровење се може читати из две књиге, Књиге природе и Књиге Светога Писма. И наука и теологија могу говорити о божанским стварима. И опште природно откровење и посебно натприродно Откровење упућују нас у једном истом смеру – ка Богу. Насупрот томе, теорија двају језика нас упућује ка двама различитим смеровима: или у правцу Бога или у правцу света.

Оно што је по мени проблематично са теоријом двају језика јесте то што она постиже мир раздвајањем, успостављањем демилитаризоване зоне која треба да спречи комуникацију. У случају да научник пожели да говори о божанским стварима или да теолог пожели да говори о реалноме свету који је Бог створио, ова двојица би морали да говоре један мимо другог, с обзиром на претпоставку да је разумевање међу њима немогуће. Зашто почети са таквом претпоставком? Метода хипотетичке сагласности полази од претпоставке која је управо супротна овој, тј. да постоји само једна стварност и да ће пре или касније научници и теолози моћи да пронађу неке области заједничког интересовања.

6. Хипотетичка сагласност (Hypothetical consonance). Пограничну област која се, изгледа, појављује иза политике двају језика називам именом „хипотетичка сагласност“. Термин сагласност (consonance), који долази из радова Ernan-a McMullin-a, показује да трагамо за оним областима у којима постоји слагање између онога што се из угла науке може рећи о свету природе и онога како теолог разуме Божју творевину (McMullin 1981). Сагласност у јачем значењу представља слагање, хармонију. Слагање или хармонија могу бити благо које очекујемо да ћемо пронаћи, али га још увек нисмо нашли. За сада још увек имамо само сагласност у слабијем значењу – тј. радимо на идентификовању заједничких области и заједничких питања. Помаци остварени у физици, нарочито у термодинамици и квантној теорији у вези са космологијом Великог Праска, поставили су на особен начин питања о трансцендентној (оностраној) стварности. Питање о Богу се може поштено поставити и из оквира самог научног промишљања. Теолози и научници сада имају заједничке теме за разговор, а идеја хипотетичке сагласности подстиче на даљу сарадњу.

Та идеја, такође, тражи од теологâ да своју дисциплину посматрају на донекле другачији начин. Уместо да полазе са ригидне позиције неповредиве истине, израз „хипотетички“ тражи од теологâ да допусте да њихови ставови буду даље истраживани и можда потврђени или оспорени. Отвореност за учење новог како од стране теологâ тако и од стране научника суштински је предуслов да би нас хипотетичка сагласног покренула напред.

7. Сусрет теологије и науке на пољу етике (Ethical Overlap). Ова категорија се односи на потребу препознату од стране теологâ да се говори о питањима људског смисла које поставља наше индустријско и технолошко друштво и, што је још потребније, да се говори о етичким изазовима које пред нас ставља еколошка криза и потреба планирања дугорочне будућности наше планете. Еколошки изазов израста из критичне пренасељености, повећане индустријске и пољопривредне производње која црпе необновљиве природне ресурсе и загађује ваздух и тло и воду, растућег јаза између богатих и сиромашних у свету и губитка осећања одговорности за добробит будућих генерација. Модерна технологија је умногоме одговорна за еколошку кризу и теолози, заједно са секуларним моралистима, боре се за постизање етичке контроле над технолошким и економским силама које ће нас, буду ли препуштене саме себи, довести до потпуног уништења.

Будући да сам сâм заступник хипотетичке сагласности, прихватам такође и чињеницу сусрета теологије и науке на пољу етике и верујем да, у основи, еколошка криза изражава један духовни проблем, то јест вапијућу потребу светске цивилизације за етичком визијом. Етичка визија – визија праведног и одрживог друштва које живи у сагласју са својом околином и у миру само са собом – јесте од суштинског значаја за планирање будућности и мотивисање људи света за плодотворно делање. Еколошко промишљање је промишљање будућности. Његова логика има следећи облик: разумевање-одлука-контрола. Независно од научног модела, ми имплицитно претпостављамо да је за решење еколошке кризе потребно најпре разумети силе деструкције; потом треба донети одлуке и преузети активности помоћу којих ћемо успоставити контролу над нашом будућношћу и засновати такву људску економију која ће бити у сагласју са природном екологијом Земље.

У намери да капацитет теологије искористе као одговор на еколошки изазов, већина теолога се окреће теологији Стварања, због тога што она поседује изобиље етичких потенцијала. По моме мишљењу потребно нам је нешто више од Стварања; потребно нам је да се позовемо и на есхатолошко Искупљење – тј. на Ново Стварање. Божје искупитељно дело једнако је важно и кад започнемо од створенога које је некако кренуло погрешним путем.

Верујем да обећање есхатолошкoг обновљења може понудити извесно осећање правца у коме би се требало кретати, визију долазећег праведног и одрживог друштва и мотивишућу силу која говори релевантно у односу на формулу разумевање-одлука-контрола. Морамо Стварање довести у везу са Новим Стварањем. Ми теолози можемо пружити оригиналан допринос јавној дискусији уколико, на основу есхатолошких претпоставки, пројектујемо визију долазећег новог светског поретка – то јест, уколико објавимо обећано Царство Божије и уколико делујемо од те визије уназад, ка нашем тренутном стању. Ова визија би требало да наш свет представи као а) јединствено, свесветско планетарно друштво; б) уједињено у његовој посвећености вољи Божјој; в) одрживо унутар биолошког носећег потенцијала планете и у хармонији са принципима екосфере; г) политички организовано на такав начин да може очувати правичне захтеве и добровољне доприносе свих појединаца; д) економски организовано тако да може свакој особи гарантовати основне ствари потребне за преживљавање; ђ) социјално организовано тако да су достојанство и слобода поштовани и заштићени у сваком погледу; и е) посвећено унапређењу квалитета живота у име будућих генерација (Peters, 1992, 12).

8. Духовност Новог доба (New Age Spirituality). Следећи и последњи на нашој листи група заинтересованих за борбу у области наука–религија јесу New Age мислиоци. Кључ за New Age мишљење јесте холизам – тј. покушај превазилажења модерних дуализама, као на пример поделе између науке и духа, идеја и осећања, мушкарца и жене, богатих и сиромашних, човека и природе. New Age артиљерија је напуњена трима експлозивним групама идеја: а) открића у физици двадесетог века, нарочито у квантној теорији; б) признавање важности улоге људскe имагинацијe у људском сазнању и в) препознавање етичке неопходности очувања наше планете од еколошког уништењa.

Fritjof Capra и David Bohm, који комбинују хиндуистичку мистику и физичку теорију спадају међу омиљене New Age физичаре. Bohm, на пример, тврди да експлицитни поредак ствари, који ми прихватамо као природни свет и који проучавамо у лабораторијама, није фундаментална стварност; испод и иза њега постоји имплицитни поредак, подручје неподељене целости. Ова целина је, налик холограму, у пуноћи присутна у сваком од екплицитних делова. Стварност, према Bohm-у, у својој крајности јесте „неподељена целина у текућем кретању“ (Bohm, 1980; такође Capra, 1977; Peters 1991). Када се усредсредимо било само на објективно знање било само на субјективно осећање ми привремено заборављамо јединство које их повезује. New Age духовност тежи изграђивању сазнања о овом подлежећем јединсву које је у непрестаној промени.

Спајајући теорију еволуције са физиком, а нарочито са космологијом Великог Праска, New Age теоретичари уствари конструишу велику причу – мит – о историји и будућности космоса чији смо ми људска бића интегрални и свесни део. На основу овог великог мита, New Age етика покушава да понуди визију будућнсти која ће водити и мотивисати одговарајућу акцију за решавање еколошког проблема. Наука овде обезбеђује позадину не само за сусрет вере и науке на плану етике, већ и за темељно религијско откровење. Brian Swimme и Thomas Berry то формулишу на следећи начин: „Наше ново осећање космоса је свејеврсно откровењско искуство. Данас, ми се крећемо с ону страну сваког религијског израза до сада познатог човеку у мета-религијско доба, које је, чини се, нови сазнајни контекст за све религије… Сам природни свет је примарна економска стварност, главни учитељ, главни управитељ, главни технолог, главни исцелитељ, примарно присуство светог, примарна морална вредност“ (Swimme и Berry 1992, 255).

Рекао бих да је етичка визија New Age-а веома инспиративна. Па ипак, не могу чисте савести прихватити његов метарелигијски натурализам. Он ми се чини извештаченим и неубедљивим. Готово иста еколошка етика, са још снажнијим нагласком на социјалној правди може се извести из хришћанске есхатологије.

Вративши се на превасходно теоријску везу између науке и теологије, подсетићу да сам раније у овом раду препоручио хипотетичку сагласност као најодрживију опцију за блиску будућност. Хипотетичка сагласност нас одводи с ону страну ограничења теорије двају језика, не нарушавајући у начелу интегритет било науке било хришћанске теологије. Положај водећих мислилаца у области теологије и науке, по моме мишљењу, јесте такав да су они једном ногом у теорији двају језика, док другу пружају како би направили корак даље.

БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ

Barbour, Ian. 1974. Myths, Models, and Paradigms. San Francisco: Harper.
________. 1990. Religion in and Age of Science: the Gifford Lectures, Vol. One. San
Francisco: HarperCollins.
Bohm, David. 1980. Wholeness and the Implicate Order. London: Routledge and Kegan Paul.
Capra, Fritjof. 1977. The Tao of Physics. New York: Bantam.
Clayton, Philip. 1989. Explanations from Physics to Theology. New Haven, Conn.: Yale
University Press.
Crick, Francis. 1994. The Astonishing Hypothesis: The Scientific Search for the Soul. New
York: Charles Scribner’s Sons.
Davies, Paul. 1983. God and the New Physics. New York: Simon and Schuster, Touchstone.
________. 1992. The Mind of God. New York: Simon and Schuster.
________. ?? Are We Alone? London and New York: HarperCollins, Basic Books.
Drees, Willem B. 1990. Beyond the Big Bang: Quantum Cosmologies and God. LaSalle, Ill.:
Open Court.
Ford, David, ed. 1996. The Modern Theologians. 2d ed. Oxford: Blackwell.
Gilkey, Langdon. 1970. Religion and the Scientific Future. San Francisco: Harper.
________. 1985. Creationism on Trial. San Francisco: Harper.
________. 1993. Nature, Reality and the Sacred: The Nexus of Science and Religion.
Minneapolis: Fortress Press.
Gish, Duane T. 1973. Evolution: The Fossils Say No! San Diego: Creation-Life Publishers.
Gould, Stephen Jay. 1983. Hens’ Teeth and Horses’ Toes: Reflections on Natural History. New
York: Norton.
Hawking, Stephen. 1988. A Brief History of Time. New York: Bantam.
Hefner, Philip. 1993. The Human Factor. Minneapolis: Fortress Press.
Hoyle, Fred. 1950. The Nature of the Universe. New York: Mentor.
McFague, Sallie. 1982. Metaphorical Theology. Minneapolis: Fortress Press.
McMullin, Ernan. 1981. “How Should Cosmology Relate to Theology?” In Peacocke 1981.
Murphy, Nancey. 1987. “Relating Theology and Science in a Postmodern Age.” CTNS Bulletin
7 (Autumn): 1-10.
________. 1990. Theology in An Age of Scientific Reasoning. Ithaca, NY: Cornell University Press.
Pannenberg, Wolfhart. 1991-1996. Theology and the Philosophy of Science, 3 vols. Grand
Rapids, MI: Eerdmans.
________. 1993. Toward a Theology of Nature. Ed. Ted Peters. Louisville, KY:
Westminster/John Knox Press.
Peacocke, Arthur. 1993. Theology for a Scientific Age. Enlarged ed. Minneapolis: Fortress
Press.
________, ed. 1982. The Sciences and Theology in the Twentieth Century. Notre Dame, Ind:
University of Notre Dame Press.
Peters, Ted. 1978. Futures – Human and Divine. Atlanta: John Knox Press.
________. 1991. The Cosmic Self: A Penetrating Look at Today’s New Age Movements. San
Francisco: HarperCollins
________. 1992. GOD – the World’s Future: Systematic Theology for a Postmodern Era.
Minneapolis: Fortress Press.
________. 1993. GOD as Trinity: Relationality and Temporality in Divine Life. Louisville, KY:
Westminster/John Knox Press.
________, ed. 1989. Cosmos as Creation: Theology and Science in Consonance. Nashville,
TN: Abingdon.
Pius IX, Pope. 1864. The Syllabus of errors.
Polkinghorne, John. 1994. The Faith of a Physicist. Princeton, NJ: Princeton University Press.
Russell, Robert J., Nancey C. Murphy, and C. J. Isham, eds. 1993. Quantum Cosmology and the
Laws of Nature. Vatican City State: Vatican Observatory Press, and Notre Dame, Ind.:
University of Notre Dame Press.
Russell, Robert J., William Stoeger, and George V. Coyne, eds. 1990. John Paul II on Science
and Religion: Reflections on the New View from Rome. Notre Dame, Ind.: University of
Notre Dame Press.
Sagan, Carl. 1980. Cosmos. New York: Random House.
Second Vatican Council. Gaudium et Spes.
Swimme, Brian, and Thomas Berry. 1992. The Universe Story. San Francisco: HarperCollins.
Timm, Roger E. 1989. “Scientific Creationism and Biblical Theology.” In Peters 1989, 247-64.
Tipler, Frank. 1994. The Physics of Immortality. New York: Doubleday.
Torrance, Thomas F. 1969. Theological Science. Oxford: Oxford University Press.
________. 1985. Reality and Scientific Theology. Edinburgh: Scottish Academic Press.
van Huyssteen, Wenzel. 1989. Theology and the Justification of Faith. Grand Rapids, MI:
Eerdmans.
White, A. D. [1896]1960. A History of the Warfare of Science with Theology. New York:
Dover.